Umro je Mile Ćulibrk, tvorac čuvene beogradske pljeskavice

Mile Ćulibrk, nekrunisani beogradski "kralj pljeskavica", preminuo je u 77. godini, ostavivši za sobom uspomenu na legendarni mali lokal u kome su se od priloga za pljeskavicu, pravljenu, po Miletovom receptu, od čistog goveđeg mesa, mogli dobiti samo luk, ljuto i kiselo mleko. Pre petnaestak godina, Mile Ćulibrk je postao važan deo beogradskog folklora - praktično istog trenutka kada se širom grada saznalo za njegov vatreni temperament, neobaziranje na zahteve kupaca i posvećenost čistoj pljeskavici od mesa.

Veliki gradovi ne sastoje se samo od glamura: kao što je svemir velikim delom sačinjen od "tamne materije", tako život metropole počiva i na malim prodavnicama, trafikama, bifeima, neuglednim restoranima brze hrane. Jedan takav lokal se pre par decenija proslavio na viralan način, pre nego što je ta reč uopšte i ušla u masovnu upotrebu. Postoji, govorilo se, čovek koji odbija da stavlja priloge u pljeskavicu, može luk, ljuto i malo kiselog mleka, a za kečap je govorio - ako vam se to jede, idite u Mekdonalds.

Skromni lokal na uglu Cvijićeve i Takovske ulice postao je deo gradske baštine iste sekunde kada se pročulo da ga vodi ekscentrik koji je religiozno posvećen Pljeskavici, baš tako, sa velikom P – platonskom idealu tradicionalne pljeskavice od čistog goveđeg mesa.

Stvar je zapečaćena kada su gradski hroničari iz emisije Marka Žvaka, Dušan Čavić i Dušan Šaponja, 2009. objavili prilog posvećen Miletu i njegovoj pljeskavici.

- U Beogradu nema pljeskavica - objasnio im je Mile svoj kredo.

- To je tursko jelo koje smo odomaćili i pokvarili. Pljeskavica je govedina, znači nema svinjetine, to je prednji čerek, plećka, potplećka, vrat, pauflek – izdiktirao im je, uz konstataciju da ovakva, autentična mešavina košta više nego što mnoge njegove kolege žele da plate.

Miletov temperament bio je vulkanski. Njegov dobrodušni cinizam nije štedeo ni novinare koji su mu pisali hvalospeve, ni mušterije od kojih je živeo. Na Mileta Ćulibrka su oni verziraniji u njujorški folklor odmah primenili frazu Mušterija nikada nije u pravu a ja uvek jesam, čiji je autor legendarni Al Jeganeh sa Menhetna, vlasnik restorana posvećenog supama, a u kome su važila izuzetno stroga pravila za goste. (Sve je ovo dobro poznato i fanovima serije "Sajnfeld", koja je Ala Jeganeha ovekovečila u liku pod nadimkom Soup Nazi).

Ni kod čika Mileta mušterija nije bila u pravu:

- Kod mene niko ništa nema pravo osim mene, i imaju samo pravo da plate - govorio je.

To je važilo, pre svega, za kupce koji zakeraju oko dodataka, među kojima je, svedočio je Mile, bilo i onih koji su u potaji dokupljivali dodatke, sedali u auto i tamo jeli njegovu pljeskavicu oskrnavljenu kečapom i senfom - ali je zato postojala neograničena sloboda u izboru veličine pljeskavice. Od 100 grama, pa koliko možete da pojedete.

Predstavnici medija su rado posećivali Mileta. On ih je ljubazno dočekivao i potom dobroćudno ali bespoštedno ogovarao, sve vreme svestan njihove uloge u usponu njegovog lokala.

- Onaj novinar što piše ne zna šta je pljeskavica, onaj sa televizije ne zna šta je pljeskavica, a kad oni objave - svi dolaze i odmah je red – rekao je u intervjuu za jutjub kanal TV Dubrava.

Otac Mileta Ćulibrka bio je učesnik "osme ofanzive" koja je porodicu Ćulibrk dovela u Slavoniju. Sinu je zabranio, pod pretnjom nasilja, da se seli u Nemačku. Zato je Mile za početak svog profesionalnog puta odabrao Sloveniju, kao najzapadniji deo SFRJ. U Beograd je došao 1994. iz Ljubljane, kao deo velike populacije "izbrisanih" ljudi ostavljenih bez državljanstva nakon rata 1991. Iza sebe je ostavio bogat ugostiteljski život sa jakim sportskim akcentima. Kao konobar služio je Staneta Dolanca i Mitju Ribičiča, drugovao sa Zoranom Jankovićem, budućim gradonačelnikom Ljubljane, postao "siva eminencija" košarkaškog kluba Olimpija, pekao je zanat upravnika restorana, i za sve to vreme nije, po sopstvenom priznanju, umeo ni da skuva kafu, a kamoli da ispeče pljeskavicu: to je došlo tek pošto je, dobro "osmuđen" ratnim plamenom, pobegao iz Hrvatske u Ljubljanu, pa iz Ljubljane u Beograd.

U našoj prestonici uočio je jednu veliku manu. Beograd nema svoju pljeskavicu. Imamo, govorio je, banjalučku pljeskavicu, sarajevsku, leskovačku, samo nemamo svoju. I odlučio je to da promeni, prvo u kiosku na Dorćolu od 1996. do rušenja 2002. godine, a potom u lokalu koji ga je uveo u gradsku istoriju, tu na nezgodnoj poziciji gde nema ni obližnjeg parka, klupe, parkinga ili velikog nadleštva, škole i kompanije, dakle – na mestu gde ga mogu "spasti" samo brz jezik i dobra pljeskavica.

Miletov lokal danas vode neki drugi ljudi, i to je ugostiteljska priča u koju sada nećemo ulaziti. Potrebno je, u današnjem Beogradu, puno toga da bi se uspelo u poslu sa brzom hranom, i neki instagrami, i posebni recepti, i dobro planirane viralne kampanje. Duša projekta "Prava pljeskavica" nije bila pljeskavica kao takva, pogotovo ne (da oprosti Mile!) pljeskavica poslužena samo sa lukom i, eventualno, malo kiselog mleka kao jedinim dozvoljenim kremastim prilogom – u vreme kada tržište, ipak, većinski traži složenije ukuse. To je bio jezičavi Mile Ćulibrk, sa svojim nesalomivim i ponekad iščašenim stavovima, polemičnim duhom i izostankom bilo kakvih kočnica u komunikaciji - nezaboravni ekscentrik koji je u Beogradu proveo manje od polovine života i uspeo da se, što hranom što manirima, za samo par decenija "ulakta" u njegovu istoriju.